I onda snovi. Zograf je kolekcionar snova: on crta „lucid, hypnagogic, deep dream“-storije iz iskustva njegovih prijatelja i devojke, kao i svojih. Tužne su to vizije, turobne, i teško ih je izbiti iz glave kao i prve batine i poslednji zagrljaj. U oktobru, Saša je navratio u Budimpeštu, prvi put u životu. Da bi mogao preći granicu, morao je razmeni dvadeset nemačkih maraka. Tražio je kontakte, mađarske stripove i prijatelje. Poneo je sa sobom svakojake miroljubive materijale: Marsovci su među nama, Krazy Kat Theater, Srle i Kefa, Iz enciklopedije neuspeha ljudskog roda i TV Addicts, sitni spotovi (jedna strana, 3-8 kvadrata) su već emitovane slike trećeg čina sapunice jugo san – jugo buđenje – jugo nesvest. Stideli smo se posle, mi vojvođanski emigranti koji smo odrasli na Princu Valiantu (osnovna), Alanu Fordu (gimnazija), i Druni (faks), da u ovom delu naše domovine ne nađosmo ni jednu redakciju, koja bi ovog zle crtača iz daleka pozvala na jednu običnu kafu. Da zaplačeš. A da o fucksacem-radnji na trgu Oktogon, koja sebe reklamira kao „Trol stripoteku“, i ne govorimo: cene za ono smeće – šarene i skupe albume – su ispisivali u dolarima, dok su tinejdžeri žedni soft-tehnoa preslinavali mnoge avanture Spajdermena iz prethodne decenije. Da šečalpaz. Sledećeg proleća andergraund galerija Black-Black predstavlja Zografov „crno-beli“ opus na samostalnoj izložbi. A do tada, i dalje stoji stara izreka: Nema odakle bežati, ali ima gde: u sred balkanske komične ikone.

Siguran sam da nikad niste čuli ni o ovom umetniku, ni o galeriji, uprkos tome, što su nam prostorno-vremenski veoma blizu: Pančevo je banatski gradić, šest sati autom, ako sve biva u redu na granici; a podrum je u peštanskom Bronksu, u jednoj oronuloj ulici kvarta Ferencvaroš, na pet minuta peške od stanice „Klinike“ plave metro linije. I sve se, naravno, dešava sad, u ovom trenutku.

Izbor imena galerije Black-Black (= crno-crno) i njenog zaštitnog znaka (crni kvadrat) odražava jaku sponu sa suprematističkim stvaraocem Kazimirom Malevičem i njegovom slikom Crni kvadrat (1913), koja je revolucionisala modernu umetnost i misao. XX. vek je mrtav. Zbog toga, nas zanima jedino neproračunljiva budućnost, „domen, gde vreme i prostor ne caruje“, kako je to prorekao Marsel Dišan (Marcel Duchamp), gde umetnički inženjeri budućnosti „drže prst na žili kucavici ere“, kako je predviđao Lajoš Kašak (Kassák Lajos)... Akteri naše savremenosti nastavljaju duh ruske avangarde, de Stijla, Bauhausa, i zato galerija Black-Black funkcioniše kao multimedijalna i multinacionalna radionica, gde se mogu prikazati isključivo novi crno-beli, crno-crni i belo-beli radovi.

Ime Srpskog grafičara je lažno – Aleksandar Zograf, na madjarskom: Képíró Sándor – pravo ime nek ostane pod velom tajnosti, hm. Njegov rad i skromnost podseća na one ortodoksne monahe, koji su beskrajno strpljivo prepisivali knjige psalama i molitvenike, hagiografije koje ovekovećuju živote svetaca, i smatrali su svojim pozivom da u slobodnom vremenu verno zabeleže istorijske događaje.

Zograf je avangardni crtač, koji je pod naslovom Messages from Serbia (Poruke iz Srbije) napisao privatnu istoriju NATO-bombardovanja 1999-te godine. Nije trčao za spektakularnim prizorima kao što su ruševine mostova, kasarni i aerodroma, "originalna mesta" događaja su bila sopstveni grad-kvart-stambeni blok-stan-dnevna soba. Razbijena prozorska okna i prizor kroz njih na rafineriju koja plamti, skrhani pogledi i strah koji tinja u njima. Svakodnevno je slao zabeleške pisane kao dnevnik, njegove reportaže o jedinoj stvarnoj istini preko interneta u nepoznati svet. Zemlja je ogoljena! Jedino još koža može sa nje da se odere.

Zograf je novinar iz opozicije, ko je pod naslovom Život pod sankcijama u više strip-serija opisao zaleđe južnoslovenskog rata. Nisu ga zanimale krvoprolića neofašističkih paramilitaraca i „Narodne Armije“ pod komandom ex-komunističkih vođa, ni etnička čišćenja praćena lažima političara, ili emigranti i izbeglički logori, već mizeran život stanovnika Srbije koja zvanično nije bila u ratu. Represalije počinjene na teritoriji nekadašnje Juge su avanzovale u pravedne pobede, a Hrvati, Bošnjaci i Albanci koji su se branili/bežali degradirani u „genocidan narod“ u dnevnicima TV predajnika. Zografa su zanimali oni sugrađani, koji su sve to poverovali i podržavali beskrvnih lica ili krvožednim izjavama. Interesovao se za sudbine zastrašenih, zaglupljenih, oportunističkih duša, koje nisu više dozvoljavale deci da čitaju stripove Toma i Džerija, dogodivštine mačke i miša, jer je izdavač hrvatske narodnosti; zanimao se za one, koji su poverovali da je ogromna kreketuša, nađena u nekoj zabitoj selendri u stvari ništa drugo nego drekavac, izgubljeno srpsko mitološko biće; govorio je o onima, koji su pljeskali, kad su mislili da je vreme za to, i gladovali, kad je došlo vreme i za to...

Izloženo je o njima dvadeset tabli velikog formata iz 1992-e godine, kada je došlo do prvih kaznenih sankcija međunarodne zajednice: do prekidanja diplomatskih, trgovačkih i kulturnih odnosa, kada je još živelo onih pola miliona ljudi, koji su od tada umrli, od glave do pete u krvi. Ove slike su crno-bele: srceparajuće „zabavne“ scene nemogućih događaja, koji su se ipak desili, stojiš do grla u crnini žalosti, dok ih sve odgledaš. A ova podrumska galerija je idealna za prikazivanje balkanskog pakla: prostorije su stanari u oba rata koristili kao sklonište, hvat debeli zidovi su upili u sebe vanvremenu strepnju. Neposredno pre otvaranja izložbe prolećne kiše su probile jedan odavno zazidan prolaz, i prostorija beše poplavljena šutom i blatom, a elektrodistribucija je iznenada isključila struju. Izgradili smo na podu stazu od kamena i cigala u kaljuzi, a osvetljenje smo omogućili uljanim i rudarskim lampama. Nastala je tako jedna sumorna atmosfera, nenamerno: ruševine, slike koje se kvase u bljuzgavici, jedan raštimovan stari klavir sa smrznutim pokrivačem, tama, neizglednost. Postavka se mogla pogledati sa svećom u ruci, balansirajući s cigle na ciglu. Odlučismo: tabloi ostaju na zidu do pada našeg predsednika Slobodana Miloševića: izložba je trajala 549 dana, na slike se nahvatala plesan. Povodom finisaža Slobodanu smo poslali zvaničnu pozivnicu u Skupštinu u Beograd i pripremili za njega jednu crvenu fotelju, na levoj strani izlizanu. Nije došao. Teatar Opal je ritualnim glasom bubnjeva izveo pesmu Babel (Babilon) Janoša Siverija (Sziveri János), a Balkan Ekspres od Katalin Ladik su kloparali autorka i Mikloš Paiž (Paizs Miklós): Kelebija, granica!. I bio je to kraj, nečemu, kraj.

* Galerija „Black-Black”, Pešt, 1999. maj 8. – 2000. novembar 7.

Prevod: Zoltan Brenner

ZOGRAF (OPET) U BUDIMPEŠTI

Predstavljanje umetničkog magazina Csillagszálló (Smeštaj zvezda) o stripu. Gost: Aleksandar Zograf. Razgovor o stripu, internacionalnoj slavi i o mađarskoj bobrodošlici.

2019. oktobar 19. (subota), 17h

Magvető Café, Pešt VII., Dohány ulica 13.

https://www.facebook.com/events/2296755153756088/?active_tab=about